Zvrljanje

U meni
2013/03/29,17:26


Jos uvek u meni 
onaj nar raste,
cveta i zeleni,
dok cekam one laste,
sto su lani
gnezdo pod krovom svile.
Hocu da ih pitam
kakvi su im bili dani,
gde su sve bile.

U meni jos uvek
ona smokva zri.
Cekaju citav jedan vek
ti sladunjavi plodovi,
da ih zagrizes strasno,
da ti srce zavedu,
da ti govore slasno,
da se okupamo u medu
zalazeceg sunca.

Papiric 2
2013/03/29,00:33
U stanu gospodje D. je stalno mracno. Okolo se siri miris proslosti. Gomila knjiga na policama.Mirisu na iskustvo.
Iz polutame posmatraju me razne keramicke figurice... Cini mi se da se smeju mojoj nestrpljivosti.
Cupkam u mestu. Premestam se sa noge na nogu. U glavi mi zuji roj odbeglih misli. 
Pokusavam da se koncentrisem.Da cujem sta mi to D. govori.
Ne cujem njen glas,samo blago sustanje njene kucne haljine.
Ne vidim je.Ona ide iz prostorije u prostoriju. Otvara jedna vrata, pa druga , pa treca...
O, Boze! Pocinjem da verujem da ovo nije stan, vec omanji hotel sakriven iza tog broja 9.
Koliko jos soba ima ovde!?
Cujem je kako mi dovikuje da sednem,da pricekam... Ne seca se gde je ostavila papir. 
"Evo, evo, duso. Dolazim...Samo sedi...Sad cu i kafu da pristavim...O, gde li sam ga zaturila?"
Zaturila!!!!
O ne!
U meni vice onaj radoznali crvic. Urla iz sve snage!
Strah me je da ga ne cuje i D.
Odjednom gubim kontrolu nad sopstvenim telom. Noge odbijaju poslusnost. Nece vise da me drze.
I tako se uz tresak stropostavam na stolicu u polutami trpezarije.
Dotrcava D.
"Jesi li dobro,dete drago?!"
Nemam snage da odgovorim.
D mi gura u ruku casu hladne vode i kockicu neke cokolade.
Dolazim do daha.Jedva.
Zahvaljujem se na svemu. Izvinjavam se. Zurim da zavrsim svakakve obaveze danas... Sad vec ozbiljno kasnim.
Na odlasku teska srca uspevam da izgovorim nesto poput 
"Ma nema veze tetka D. Nije to toliko vazno. Vidimo se."
A onaj crvic u meni urla. Gusi se u moru radoznalosti i naglog osecaja gubitka.
Doziva me..preklinje me da jos jednom zamolim gospodju D da potrazi odbegli papiric...
Ali nekako se grlo steglo.
Ne ispusta ni glasa.
Boji se da ne izleti i onaj skriveni jecaj sto se tu scucurio.
Krecem.
Masem gospodji D.
I opet trcim niz stepenice.
Preskacem po dve,po tri...
Cini mi se da cujem kako mi D dovikuje necije ime...
Zvuci poznato, neodoljivo blisko...
Prizemlje.
Otvaram vrata i izlazim napolje.
Zaboravila sam da pogledam svoj odraz u staklu.
Ko zna na sta licim.
Ali moram dalje...

Nastavice se...
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu