Zvrljanje

Jesi li slušao vetar u krošnjama

kako svira ?

Šta ti je šapnula ona ptica

što je stajala međ lišćem?

Videla sam cveće u nežnim nošnjama

koje vazduh pokreće i dira.

Potraži u oblaku obrise tog lica

što vlada tvojim bićem.

Jesi li sanjao onu rascvetalu krušku

kako miriše?

Šalje ti detinjstva žar

i tajnu poruku.

Jesi li pustio tešku suzu mušku

što smelošću odiše?

Ne gasi taj požar

što bukti i drži te za ruku.

Na putu od žute cigle

stojim,

oblake i lišće rasuto

brojim.

I gle!

Eno onog iz Oza čarobnjaka

na plastu sena

u potrazi kletoj.

Čini mi se da je našao vrh one igle

što ju je zaturila savest.

Ili je to samo sena

što ju je zavist

podmetnula

podvalivši mudrosti svetoj?

Gledam u vrh njegovog šešira.

Iz očiju mu varnice iskre.

Svakim pokretom vara i dira

misli moje što su se stisle.

Pa jednim skokom

i ja zaiskrim okom,

dva puta kucnem čarobnim cipelicama

i domu svetlom, širokom

radosno krenem zvezdanim ulicama.

Uz pomoć zanosa,

navale ponosa,

uz tračak svetlosti,

mrvicu mladosti,

pomalo radosti,

stižem noseći trunčice mudrosti.

O, hvala ti ludosti!

Poleteše misli moje.

Razleteše se kao jato uplašenih ptica.

Prati ih oko moje

dok u oblacima utiskuju slike dragih lica.

Poleteše moje misli.

Odjekuje lepet tanušnih krila.

Stigoše tamo gde smo nekad kisli

gde je ljubav gnezdo svila.

Ja mogu u kamen da se pretvorim

i da ćutim.

Da budem u večnom tihovanju.

Ja mogu u pustinji bujicu da stvorim

i da slutim

šta se to krije u mirovanju.

Ja mogu da porastem u cvet

i da mirišem.

Da korenje zarijem duboko.

Ja mogu bez krila da otpočnem let

i da slobodno dišem

dok lebdim visoko.

Ja mogu od poplave da napravim sušu

i da tugujem

za uvelim lišćem.

Ja mogu u čoveku da pronađem dušu

i da ljubav darujem

svim svojim bićem.

Sanjala sam kako me ljubis

i prstom na mojim ledjima tajnu mapu crtas.

Ocima tamnim svaki moj udah gutas

i srebrom meseca me budis.

Sanjala sam kako me posmatras

i u san mi zavirujes.

Neku neznu prevaru kujes

i prelepu muziku dodirom stvaras.

Prohtelo mi se , eto, nocas

da s tobom citav svemir pretresem.

I, evo me, stizem za cas

na dlanu ljubav da ti donesem.

Prohtelo mi se nocas, eto,

da s tobom poberem zvezde.

I moram da ti kazem sve to,

sve misli sto se u meni gnezde.

Nocas mi se , eto, prohtelo

da s tobom staru tugu delim.

Al' ne da mi se. Visoko drzim celo.

I nekom novom srecom treperim.

-Gledaj u nebo- sapuce…

Dizem pogled visoko.

Oblaci koprenu navlace.

-Kisa ce….

I galeb strpljivo nadlece

Nemirno more, duboko.

-Neka ce.

-Gledaj u more- sapuce…

Saljem pogled ka pucini.

Jedro na horizontu ugledam.

-Bura ce…

Uzdah me starijom ucini.

Pozeleh da se predam.

Neka ce.

Nocas u meni cvetaju ruze.

I zato me ne pitaj 

odakle stizu uzdasi

i zasto se svetlost ugasi

kad se prema njoj ruke pruze.

Nocas se u meni neko novo bice budi.

I zato me ne pitaj

kako zvuci mesecina

i kako odzvanja u noci kada se kida paucina.

I kad cutim, neka te to ne cudi. 

Nocas u meni horizonti dremaju.

I zato me ne pitaj

kuda cu da se otisnem barkom

i da li ces s prvim mrakom

predosetiti buru koju mi vetrovi spremaju. 

Koliko puta sam ti rekla

da ne trcis zamnom po zvezdama?!

Nije to put za tebe stvoren!

Pa ti se plasis tog bezdana!

Zvezdani zraci bodu ti tabane,

dok meni maze bosa stopala.

Ne diraj ih! Ne budi ih, blesane!

Kakva te je to ludost spopala?!

Spotices se o svaki blesak

te svetlosti sto sapce mudrosti.

Pasces! Bice to strasan tresak.

Nije ovo mesto za tvoje gluposti! 

• Maj 2013 [2]
• April 2013 [17]
• Mart 2013 [13]

• Poezija [10] 
• Nastajanje [14] 
• Generalna [8] 

• Jesi li slušao vetar u krošnjama
• O, ludosti!
• Tračak svetlosti
• Misli
• Ja mogu
• Misterija 13
• Sanjala sam
• Misterija 11
• Lepotica i Zver - moderno doba
• Prohtelo mi se