Zvrljanje

« Sanjala sam | Main | Ja mogu »

Misterija 13
2013/04/16,01:44

Bolničari su morali brzo da reaguju. Kada su ušli u garažu prvo su na brzinu bacili pogled na sve povređene. Dva doktora iz hitne službe bila su dovoljno iskusna da odmah procene koga prvo treba zbrinuti.

Doktor Pavlović je preleteo pogledom po prisutnima.

-       Molim vas , ljudi da me saslušate. Važno je. Bilo bi nam od velike pomoći da vi, koji niste povređeni, i kojima naša pomoć nije potrebna, izađete odavde. I onako nema dovoljno prostora. A ovim momcima je potrebno malo vazduha. – smireno je progovorio.

 

-       Nema problema – poskoči Nina odmah, shvatajući ozbiljnost situacije. – Sale drži se! Biću ispred. Čekam! Doktore , molim vas ako ikako možemo da pomognemo... – drhtavim glasom je nastavila Nina brišuci suze.

 

 

-       Za sad nema potrebe...ali budite blizu... Možda će nam trebati pomoć ovih momaka da prenesemo ranjene. – odgovorio je Pavlović prilazeci Ljubi pored kog su već bili doktorka Savić i dva tehničara.

 

-       Doktore, ovaj momak , mislim da su rekli da se zove Ljuba, je u vrlo teškom stanju. Ima višestruke prelome rebara...otežano diše...Vrlo je moguće i da mu je povređeno plućno krilo. Gubi svest i od udaraca u glavu. Dehidrirao je. Ovde mu ne možemo mnogo pomoći. Hitno mora da se preveze u Klinički.- brzo je govorila doktorka Savić pružajući nešto starijem kolegi najvažnije informacije do kojih je došla.

 

 

-       Nema problema. Mladeneeee! Dođi ovamo, brzo! Donesi jos jedna nosila i kragnu. I povedi nekog od tih policajaca da ti pomognu da ga preneseš! I odmah pozovi službu. Treba nam pomoć. I bar još jedno vozilo - dovikivao je Pavlović prilazeći Saši.

Saša je sedeo na podu naslonjen na hladan zid. U glavi mu je zujalo. Umor i bol su ga savlađivali lagano. Poželeo je da je Ana tu. Iznerviralo ga je što je Nina morala da izađe. A baš je hteo da je pita gde je tačno Ana i zašto nije tu. Imao je još mnogo pitanja, ali moraće da sačeka.

Kako si se u sve ovo uvalila,draga moja Ana? Trebalo je da znam da nećeš ostaviti misteriju nerešenu. Video sam po tebi da stalno razmišljaš o onoj ubijenoj devojci. Ma znao sam da ćeš da njuškaš naokolo. Da ćeš da guraš do kraja...“ obraćao se Saša Ani u mislima.

-       Saša,Saša....Da li me čujete? Saša... – odjeknuo je glas doktorke Savić i prenuo ga iz misli.

 

-       Da... da ... Čujem Vas...

 

 

-       Uh, dobro je! Na trenutak mi se učinilo da Vas gubimo. Imate prostrelnu ranu na desnoj butini. Jedan metak je završio u vašem levom ramenu. Ne vidim izlaznu ranu. To ćemo morati hitno da rešavamo. Pretrpeli ste surove batine i nekoliko snažnih udaraca u glavu. Recite mi da li osećate ovo -govorila je doktorka Savić blago dodirujući vrhovima prstiju Sašine obraze.

 

-       Da li imate isti osećaj sa obe strane? – nastavljala je.

 

 

-       Osećam da me dodirujete po levom obrazu – reče Saša krkljajući.

 

-       Moguće su i povrede mozga. Udarac u glavu je bio zastrašujuće snažan – obraćala se kolegi Pavloviću.

 

 

-       Stiže nam još jedna ekipa u pomoć – reče Pavlović idući za nosilima na kojima je ležao Saša.

Nina je stajala ispred garaže i čekala. Cupkala je u mestu, premeštala se sa noge na nogu, vrtela se levo – desno, sedala na pod i ustajala... Nije znala šta će sa sobom i sopstvenim mislima.

-       Ne brinite se gospođice, Marko će sve srediti i sve će biti OK – tešio ju je visoki policajac koji je stajao pored nje.

Ništa nije rekla. Samo ga je pogledala i pokušala da se nasmeši. Na pomen Markovog imena osetila je neku čudnu jezu. U stomaku je nešto zagolicalo poput lepeta leptirovih krila. Ili joj se samo učinilo... U misli joj se vratio njihov susret i ona noć koju su zajedno proveli.

Da li je ovaj ponovni susret pod ovakvim okolnostima neki znak? Nisam mislila na njega nedeljama. Možda lažem samu sebe... Uhvatila sam neku čudnu iskru u njegovom pogledu ispred policijske stanice. Hmm...“ – prepustila se Nina na trenutak mislima o Marku.

-       Samo malo... Možete li da se pomerite malo levo? Hvala. Molim Vas pomozite nam malo. Nemamo dovoljno ljudi. Tehničari zbrinjavaju ranjene. Možete li da nam pomognete sa nosilima? – do Nine je dopirao glas doktora Pavlovića i ona se trgla.

Pogledala je ispred sebe i na zemlji na nosilima ugledala prvo Ljubu, a potom i Sašu. Ljubu je jedva prepoznala. Oko vrata je imao kragnu a lice mu je bilo umrljano krvlju. Delovi tela koji su virili ispod odeće bili su prekriveni otocima i podlivima. Činilo joj se da nije pri svesti. Saša je izgledao samo malo bolje od njega.

Četiri policajca su pritrčala nosilima. Odneli su ih prema kolima hitne pomoći.

Nina je potrčala za njima.

-       Molim Vas dozvolite mi da pođem sa njima do bolnice – molećivo je upitala jednog od tehničara.

-       Upadajte !

Uskočila je u kola i uhvatila Sašu za ruku. Pogled joj se zadržao na leđima doktora Pavlovića koji se žurnim korakom vraćao u garažu.

-       Hajde da vidimo šta ćemo sa ostalima – čula je glas doktorke Savić i onda su se vrata na kolima zatvorila.

Stigla su još jedna kola hitne. Policajci su ostali na licu mesta da pomognu lekarima i da obezbeđuju prostor. Neki su već bili u potrazi za dokazima i tragovima koji bi mogli biti od koristi u istrazi koja je sledila.

                                                           

                                                            ***

 

Ani je u ušima još odzvanjao Zverkin odvratan smeh.

O zašto sam bila tako brzopleta?! Nisam smela tako da poletim... Sad sam previše ljudi uvalila u ovaj haos! „ – mislila je Ana koračajući za Nikolom i Zverkom.

Pokušala je nekoliko puta da uhvati Nikolin pogled. Nadala se da bi tamo našla nekakav spas. Trudila se svim silama da se smiri, da ostane pribrana.

Kako da navedem ovog gada da progovori o onoj devojci? Sigurna sam da on stoji iza tog ubistva. Ma nije on lično uprljao svoje ručerde...ali je izdao naređenje da je smaknu... Mora da je nešto otkrila, da je videla nešto što nikako nije smela...i ....“

-       A doletele ptičice...hahahaaa... Vidi vidi... – prekide Zverka tok njenih misli.

 

-       Govori gde je Saša? – povika Nikola iznenadivši i sebe samog.

 

 

-       Ti si neki mnogo hrabar dečko,a? Ili samo hoćeš da ti se ova kurvica divi? ’- provocirao ga je Zverka.

 

-       Nikola...molim te polako...- pokušavala je Ana da smiri loptu uporno razmisljajući o svemu što ih je čekalo.

Pred njima je bio težak zadatak.

                                                ***

U okolini su svuda bili raspoređeni Markovi ljudi. On je sedeo u kolima nedaleko od garaže. Napeto je iščekivao. Kad su mu iz vidokruga nestali Ana i Nikola obuzela ga je strepnja. I strah. Nije mu bio prvi put da bude odgovoran za ovoliko života, ali... Sad je nekako sve drugačije. Sa Nininim prisustvom priča je dobila sasvim nove razmere.

-       Potvrdite svoje položaje – govorio je u motorolu odsečnim glasom.

Pošto je proverio i osmotrio teren i ljude obratio se svom dugogodišnjem kolegi i partneru Aleksandru.

-       Aco, moram da obavim jedan poziv. Bicu tu, ispred auta. Molim te pazi na sve. Nemoj da se situacija otme kontroli. Vraćam se za minut – rekao je i izašao iz kola.

Nebo je bilo vedro. Prijao mu je svež vazduh. Nina...Od kad ju je video samo je na nju mislio. Bilo mu je teško da se koncentriše. Nekoliko puta je uhvatio samog sebe da se isključio, da mu misli lutaju. Vraćao se u onu noć koju su proveli zajedno. Po ko zna koji put pitao se da li su pogrešili. I ako jesu, koja je greška bila veća. Noć koju su potrošili u strasti ili jutro kad su se dogovorili da tu noć zaborave?

Izvadio je telefon iz džepa i brzo, da se ne predomisli, ukucao Ninin broj.

                                                ***

Ana i Nikola su, svako na svoj način, posmatrali garažu u koju ih je Zverka uveo. Ana se naježila i stresla. Pogledom je tražila izlaz. Osmotrila je Zverkine gorile. Svi su bili do zuba naoružani.

Nikola je bacio pogled u potrazi za nekim uređajima koji bi mogli ometati prijem signala.

-       Pretresite ih! – naredi Zverka.

                                                ***

Ukolima hitne pomoći Nina  se držala za jedinu slamku koju je imala. Za nadu.

Samo da budu dobro. Jedva čekam da vidim lice onog bednika Vuka! On će se sigurno brzo opraviti. Ovi Markovi momci su ga samo okrznuli metkom, tek da ga obore na zemlju... Samo da bude dovoljno relevantnih dokaza protiv njega. Uništiću ga za ceo život! Šta li je sa Anom i Nikolom? Samo da ne krene nešto po zlu... Kad bi samo naveli onog gada da priča.... „

Zvono na mobilnom telefonu prekinulo je tok njenih misli. Brzo je pogledala u displej. Pisalo je MARKO....

Nastaviće se...

 

 

 

 

 

Komentari

Comment Icon

Eh, Nina, Nina... :)

Posted by: littlephoenix at 2013/04/16, 18:45
Comment Icon

Littlephoenix...hvala sto pratis... :)

Posted by: ivanairislj at 2013/04/16, 23:45
Comment Icon

ja malo u trci i frci, pa ne stizem.. ali vec koliko sutra stize nastavak :) iv, imas mail..

Posted by: pasija at 2013/04/18, 18:05
Comment Icon

Procitala sam sve delove koje sam propustila...mislim,sta reci,sve ste bolje i bolje:))pozz

Posted by: endzylove at 2013/04/18, 19:03
Comment Icon

O, Pasija draga... samo polako...:)

Posted by: ivanairislj at 2013/04/18, 21:37
Comment Icon

Endzylove...hvala ... :)

Posted by: ivanairislj at 2013/04/18, 21:38
Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu