Zvrljanje

Tračak svetlosti
2013/04/28,23:13

Poštovani moji blog-prijatelji,

među vama ima mnogo onih čije tekstove zaista vredi čitati. Ima među vama i onih toliko talentovanih da bi vam mogli pozavideti  i mnogi priznati i poznati spisatelji.

Raduje me što sam , igrom slučaja, dobila mogućnost da čitam vaše priče i poeziju i da neizmerno uživam u tome.

Bila sam skoro izgubila veru i nadu da će se one, po meni prave vrednosti vratiti na tron. U ovom potpunom ludilu u koje smo zapali svojom ili tuđom krivicom vlada nipodaštavanje kulture, umetnosti, obrazovanja na svim mogućim poljima. Postalo je sramota biti načitan, obrazovan, talentovan .  Došli smo do toga da , ako želimo da nam neko ne zauzme mesto u autobusu dok smo na pauzi tokom putovanja, samo knjigu na sedištu smemo da ostavimo. I to odlično funkcioniše. Ma neće je niko ni prstom pipnuti! Zaobićiće i vaše sedište i knjigu i vas poput strašne, smrtonosne zaraze.

Pa do kakvog smo kulturnog posrnuća dospeli?

Skoro sam poklonila knjigu jednoj poznanici. Bio joj je rođendan. Ne poznajem je najbolje, ali sam imala obavezu da se na njenoj proslavi pojavim. Znam da studira na filološkom fakultetu.  Stoga sam pomislila da kupujući knjigu sigurno neću moći da pogrešim.

Znate li kakav sam komentar dobila od nje?!

Citiraću je jer mi još odzvanjaju te njene reči u glavi:

„ Hm... Knjiga?!... Znaš, ja baš ne volim da čitam. Samo ono što moram... Ali, kad si mi već ovo kupila, potrudiću se da je pročitam.“

Gledam je i ne verujem ... Smeškam se onako , pomalo zbunjeno... Pada mi na pamet hiljadu rečenica koje želim da sručim pred nju... Ali ruke su mi vezane (ili bolje reći jezik) nekim komplikovanim odnosima ...Pa odlučujem da oćutim. U trenutku se setim i velikog Duška Radovića koji reče : „ Kad je neko glup, ne možete mu to ni dokazati.“

Odrasla sam u porodici gutača knjiga. Moja baka i moja majka se mogu pohvaliti bibliotekom koja broji preko hiljadu naslova. U našem malom stanu knjige su posvuda, na policama (dok je na njima bilo mesta), u ormanima, na podovima... Gde god se okreneš tu su knjige. Pamtim da mi je majka često govorila da nikad od knjige ne odustanem. Da čitam do kraja sve što započnem, jer knjiga, govorila je, zna da iznenadi, i iz svake knjige(pa i iz one najdosadnije, i iz one koja možda nema neku posebnu vrednost) se može nešto naučiti. Pa tako ja i dalje rastem čitajući i prenosim ljubav prema knjizi na svoju malenu kćer.

Da ne dužim mnogo ovu priču.

Kao što već rekoh, gotovo sam bila izgubila veru i nadu, a onda sam, sasvim slučajno, na facebook-u na stranici posvećenoj velikom čika Miki Antiću naletela na izvanrednu pesmu koju je napisao mladi pesnik Elvin Dervić. Uz dopuštenje ovog izvanrednog mladića prenosim i vama neke njegove misli i stihove. Sigurna sam da ćete ga i vi zavoleti kao što sam i ja. I znam da će vam zagolicati maštu i sva čula, i da ćete posetiti njegovu stranicu na facebook-u koju vam ovde ostavljam

Elvin Dervic Poetry

 

“Ja bih da mi poklone riječ,

lahku za ponijeti,

tešku za razumijeti.

Mikinu riječ.

 

A govori on,

itekako govori;

Prosjacima u džepu,

bogatašima u duši.

Zauvijek.”

Odlomak iz Elvinove pesme posvećene čika Miki.

“...kako čovjek može
da bude Bog
kad nije dovoljno jak
da zaustavi da se udavi
jedan mali, papirnati brod?”

 

 

„Dragi oče,

 

već dugo te tražim. Svi pokušaji traganja za tobom su mi neuspjeli, a nada za tvoj pronalazak je sve manja. Negdje u najcrnjoj dubini duše čuvam relanost, ne dam joj da ispliva. Znaš, vjerujem da ćeš se vratiti. Uvjerio sam sebe da si otišao na poslovni put i da si se izgubio na putu kući, ili si izgubio pojam o vremenu kad si sjeo pod neku staru brezu da čitaš, ili možda putuješ po bijelom svijetu tražeći najljepši cvijet za majku.“

Pismo adresirano na nebo, Elvin Dervić

 

„Mnogi tako

iz životinjske strasti

skoče u besmisao

i mada je sreća mehka

pri doskoku,

tvrda je krajnost

od koje se lome kosti i duša.“

Spasi me, Elvin Dervić

"Ja sam stijena i planina i nepročitana knjiga. Ja sam sve što ne možeš srušiti jer sam od sreće satkan."

 

Elvin i njegovi prijatelji organizuju u  Sarajevu i večeri poezije. Imaju svoj klub pisaca u kom čitaju jedni drugima svoje tekstove.

Oduševljena njegovim pisanjem, iznenadjena njegovom mladošću odlučila sam da mu pišem i tražim dozvolu da ga ovde pomenem i citiram.

Evo i nekoliko rečenica iz njegovog odgovora:

„Naravno da imaš moju dozvolu da proširiš stranicu dalje, meni je to zadovoljstvo. Drago mi je da mi želiš pomoći.

Hvala tebi. Ja samo radim ono šta osjećam da bih trebao. Trudim se da budem velik čovjek, a da nikad ne odrastem i isto tako da nikad ne prerastem druge u vlastitim mislima. Ja svoje slabosti i vrline znam, a na ljudima je da me zbog njih vole ili ne vole.“

 

Hvala Elvinu što mi je vratio i veru i nadu!

Hvala i vama, dragi moji , jer dok čitam vaše tekstove dobijam novu snagu, raste u meni vera, rađa se inspiracija!

Svako dobro !

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu